Danijela Luburić: Žene i auta…

                                                               

Do 18-te godine sam kreštala vozeći se s bilo kim u autu. Plakala bi ako bi mi se učinilo da je prebrzo i stvarno sam imala užasan strah od brzine. Meni je bilo prebrzo i 50km/h na pravcu. Tata i mama bi me, kada sam bila mala ostavili kući jer to je psihijatrija što su samnom proživljavali dok su me vozili.

Ja sam vjerovala da nikada neću položiti i da nikada neću voziti. Vjerujte mi! Čvrsto sam u to vjerovala! Čak u srednjoj školi, kada odemo u izlazak, ja sam redovno kasnila kući jer nisam se htjela vraćati s nekim ako vidim da leluja dok hoda ili ako znam da je lud. Tata je mislio da su to moji izgovori da ostanem duže, ali stvarno sam imala fobiju od toga.
Kada sam napunila 18 godina, tata me natjerao da polažem vozački i drago mi je da je!
Bilo je to 2010-te godine.
Odslušala sam sate i učila iz žute knjige sva pravila i raskrsnice.
Kada je došao dan polaganja testova, odveo me tata u Čapljinu. Ubija mene trema, ali znam da sam naštrebala ono najteže, a znam da većinom bude najteže na ispitu pa me to malo smirilo.
Prozivaju nas i sjedamo. Daju nam papire za ispunjavanje. S jedne strane ispit za B kategoriju, a sa druge za C.
Gledam i preznojavam se.
Čitam. Došla sam da polažem za B kategoriju, a ono što sam naštrebala je C kategorija.
Ne pitajte me kako, ali to je bilo tako!
Već na rubu suza. Idiot.
Panika prevladala, toliko da sam se pogubila i naravno pala.
Inače, pismeni ispiti su mi noćna mora i imam strašan strah od njih. Martina Sesar, cura koja je samnom studirala zna koliko su mi se ruke tresle dok smo imali pismeni ispit.
Izlazim vani, tata me čeka, a meni suza suzu goni. K’o da mi je svijet stao. Od Čapljine do Ograđenika more suza sam isplakala. Em žali bože onih (ako me pamćenje služi) 70 KM, em #jadnatisam sprdat će se samnom da sam k’o Mirko. Četrnaest puta izlazio na testove, svih četrnaest pao i onda dobio zabranu da pokušava više. XD
Moralna podrška kod kuće je izgledala ovako:
“Moja Danijela, nije to za tebe!” (baba)
“Uključi taj mozak malo!” (tata)
“Dobro, šta ti je bilo da učiš pravila za kamione? Ajde, sad uči za auto i položi to. De ne plači!” (mama)
                                                            
Ja sam ovdje gdje jesam jer su mene kritike kroz život ojačale.
Mene nikada nitko nije hvalio i kad je trebalo da me se pohvali (osim mame) pa sam valjda zbog toga inata u sebi s vremenom sve postizala. I inat me doveo ovdje gdje jesam i zbog tog inata u meni koji mi je šaputao “Pokaži svima da možeš!”, kao od šale sam dokazivala da mogu.
Valjda zato što imam muški karakter. Nisam ja ono njanjavo žensko koje kuka na PMS i menstruaciju.  Prije ćeš me čuti da kukam kako me ruke bole jer sam prekopala vinograd.
Uglavnom, drugi put položim ja te testove i krenem na vožnju.
Dolazi instruktor sa crvenim malim Polom, a ja imam osjećaj da su me sjeli u crveni Ferarri. Prva relacija, iz Čitluka za Mostar. Kobilovačom. Cestom zbog koje sam scene kući pravila nedjeljom jer neću autobusom kojega se bojim, jer brzo vozi i ulijeće u okuke, a velika nizbrdica, nego neka me tata odveze. Kruničala sam svaki odlazak u Mostar jer je to valjda najgora cesta koja postoji.
I sjednem ja. Zavežem se i pratim upute. Crveni Polo zauzima pola jedne trake, a ja sam mislila da će mene svako auto iz suprotnog smjera zviznuti pa sam crtala o bankinu (nisam, nego ja to dramatično prikazujem), da izmaknem.
I preživim ja Mostar nekako. Umalo sam pokupila par pješaka, ali su bili brzi, kao i instruktor koji je kočio dok sam ja dodavala gas.
S vremenom sam se opustila i počela uživati u vožnji.
Odvozim sve sate i stigne dan polaganja.
“Danijela Luburić” – proziva me komisija, a ja mirna. Nije pismeni.
Bit ću dobro…
                                                               
“Tu sam.”
“Luburić…hmm! Imaš jako prezime!”
“Znam, hvala!”
Sjedam u auto. Čiko koji mi presuđuje na suvozačevu mjestu, a instruktor iza. Prvo na poligon. Uspenjem se na uzbrdicu i jedan mi govori jedno, drugi drugo, a meni već nervoza u želudcu.
Stanem i kažem bez pardona:
“Molim Vas hoćete obojica šutjeti i pustiti me da ja vozim kako sam naučila, samo mi dajite upute!”
Kaže čiko iz komisije:
“Roga ti male i stava! Ajde vozi!”
I vozila ja. Parkirala bočno. Na jednom mjestu sam stala i on mi rekao da tu ne trebam stati i ja umalo da sam se posvađala s njim.
“Pa piše STOP!”
“Gdje piše STOP??”
“Pa na cesti!!”
“Ti mala umišljaš!”
“A vi ne vidite!”
“Ne vidim jer ne postoji!”
“Izađite pa ćete vidjeti izlizana slova!!!!”
Izašao čiko, vratio se u auto i kaže:
“Imaš dobar vid!”
Nije se ispričao, nego mi rekao da nastavim dalje.
Savladam i normalni parking i kružni i semafore i jednosmjernu i prestrojavanja i priblizavamo se mostu odakle smo krenuli. Znak da je gotovo. Znak da sam položila jer mi nije putem rekao nigdje da nisam.
Već ja feštam u glavi. Srce igra k’o ludo…
“Sad ćeš dati desni žmigavac i tu ćeš se parkirati.”
Di je meni glava tad bila, govori cinjenica da sam dala lijevi žmigavac i skrenula lijevo te se tamo i uparkirala.
“Šta sam ti rekao?”
“Desno.”
“Di si ti otišla?”
“Lijevo.”
“Pa šta ti bi?”
“Pa ne znam!”
Već ja na rubu suza. Razmišljam samo o Mirku i njegovih četrnaest puta…
“Danijela Luburić, čestitam, položila si!”
“Pa što ste me pustili kada sam uradila pogrešno?” (zamislite vi taj moj mozak…)
“Zato jer si dala lijevi žmigavac kad si skrenula lijevo, a to je ispravno!
I to vam je u suštini to. Tako sam ja položila.
I danas, vožnja mi je odmor za mozak. Mogla bi cijeli dan u autu provesti vozeći i slušajuci glazbu, a mislila sam da nikada položiti neću.
Share: